Iza gvozdene zavese vol 5
Ne, nije priča o nama.
Dogovaramo se da se nadjemo u Jerevanu. U tom trenutku znam sve o nama a gotovo ništa o njima. Par opštih informacija: genocid što ga je bagra osmanska napravila, Šarl Anzavur ( koji slabo zna jermenski) , bili s ostalima u komunističkom gulagu poznatijem po oficijelnom nazivu SSSR, te da je direktor kompletne vazduhoplovne industrije Rusije ( u SSSR-u to je ujedno opunomoćeni i izvanredni zastupnik Božije volje ) -jermenac.
Prelećem Rusiju, oblake probijamo iznad Gruzije ( dok još uvek postoji ) i kreće spuštanje. Mada je to prvi put u životu tako čudno. Okolne planine ,južni obronci Kavkaza, dostižu i neverovatnih 4000+m, a vrhunac neznanja je bio da sam pomešao najveći vrh Jeremenije sa Araratom. Ararat je mitska i duhovno centralna planina jermenskog bivtsva koja je voljom nadležnih ostala sa druge strane granice tik uz, da ih svaki dan podseća na činjenicu da veliki lako prodaju tudje. Samim granicama ćemo se pozabaviti malo kasnije.
Prvi utisak je dominantan- ekstremno siromšan teren i zemlja. Planinska stepa sa svim odlikama takve klime.
Leta vrela i sušna, zime,mokre i hladne. Recimo kao da dignemo Crnu Goru za 2000 metara uvis. A zadržimo letnji zvizdan i zimski spič.
Jasno mi je kao dan da se tu teško živi. I bukvalno se vidi iz aviona.
Slećem, a radost prvog koraka mi ulepšava činjenica da popunjavam formular za vizu, vrlo jednostavan na tri stranice- samo najjosnovniji podaci, nepunih 10 eura viza ( uredan bankarski šalter za promenu deviza ) vrlo ljubazni policijski službenici i 300 putnika iz dva aviona koji stoje u redu na narednom policijskom punktu jer oni nisu vadili vizu kao ja, pa su sad svi oni ispred mene. I dok tako stojim u redu ponosan na svoj aksiom o graničnim prelazima setim se da sam u tehničkoj pripremi puta pročitao da su Jeremenija i Srbija potpisale pre tri godine sporazum o bezviznom režimu. Moja pozicija u redu ispred policijskog šaltera dokazuje efikasnost dve administracije.
Mada ,zgrada aerodroma, u što ću se i drugi puta uveriti deluje savršeno, a vazdušni saobraćaj u toj maloj ali slatkoj zemlji je primer da se može i kako treba. Muka ih naterala ,ali odgovorno tvrdim da se nose sa najvećima u svetu. U kvalitetu ,bezbednosti i efikasnosti.
Maršutke na parkingu su ipak jedan drugi segment ( iako je isti ministar) i tu sam po prvi put osetio dubinu i širinu Sovjetskog saveza. U bogatim delovima Rusije gde sam bio prethodno takvog osećaja nema. Maršutka i likovi na parkingu,i u samoj maršutki to je ono što ja mislim o komunizmu. Svi puše, estetika nula bodova, energetska efikasnost ne postoji, dreka ,buka ,vika, mala cena i sve tako....
200 metara nakon parkinga je definitivno dalo kompletan utisak. Trošne kuće,neuredjena dvorišta zapušteni pogoni, magacini i takodalje. Do tog trenutka nisam ni mislio u tim kategorijama, o razvijenosti, opštem životnom standardum,estetici ali me je put od aerodroma do Jerevana usmerio ka tim pravcima.
Ogromna je razlika izmedju Evrope i SSSR-a a najviše se vidi u odsustvu renenasne i poimanja estetike uz naravno totalno rasipanje energije. I mi bismo bili kao oni da nam Firenca i Pariz nisu tako blizu, a opet dovoljno daleko da ih ne sjebemo.
Maršutka na kraju stiže u centar grada, za bolje poznavaoce prilika Vernisaž- što je i zvukom i idejom-pijaca za umetnike. Jasna konekcija izmedju Jeremnije i Francuske. Francuska je u evropskim okvirima najznačajniji partner Jermenije.
Sad je već i vreme da prokomentarišem uvodne političke relacije.
Jermenija je najstarija hrišćanska zemlja na planeti. Neki njihov kralj je početkom 4 veka nove ere prvi uveo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u svoje kraljevtsvo.
Pre Milanskog edikta i cara Konstatina ( Srbin na čelu Rimskog carstva p.a.). Motivi jednog i drugog su bili različiti, jermenci su to uradili iz ljubavi i duhovnosti za razliku od rimljana gde je Car shvatio da i hrišćani mogu regularno plaćati porez i dok ga plaćaju treba da uživaju pravo na život.
Mrtav porez ne plaća.
I ostali su na istim pozicijama od tada. Jeremenci duh i zajednišvto, rimljani pare.
Drevno jermensko kraljevstvo se prostiralo na velikom prostoru koji bi obuhvatalo današnju Tursku, severni Iran, nešto Kavkaza, otprilike jedan centralni položaj na bliskom istoku sa svojim enklavama, podaničkim državama i svima onima na koje su imali direktran politički i vojni uticaj. A on je bio ogroman. delovi današnje Španije, Kipra, Libana itd...
Teško je to danas pojmiti, pogotovo kad se ima u vidu da je trenutno Jermenija uz Kirgistan i Uzbekistan poslednje mesto u bivšem SSSR. Jednostavno ne želite da se rodite tamo, ako vam je došlo vreme da se rađate.
Žurka je počela sa prodorom islama i kulminirala dolaskom turaka seldžuka.
Netrpeljivost je duboko ukorenjena, a hrani se izuteno lošim klimatološko agrikulturnim terenom bez značajnih ruda. Tu sreće nema. Nema je radom, jer što proleće donese, zima potroši. A onda je komšijina trava zelenija. a ni on je nema. I u krug vekovima.
Stvari kulminiraju u vreme kad su naši stari otomonaskoj bagri uzeli meru u Balkanskim ratovima tj u 100 godišnjem procesu nacionalnog oslobodjenja južnih slovena koje je uspešno privedeno kraju tokom balkanskih i prvog svetskog rata ( znam da je pobeda bila kratkog veka ali nije tema). Kada je stoka seldžučka popušila na Kumanovu , došla je u unutarpolitički problem i pretio im je totalni raspad države. Trebala im je brzo pobeda koja će izvršiti reorganizaciju i koheziju društva i zaustaviti dalje propadanje. Ako izuzmeno za trenutak debakl Ujedinjenog kraljevstva u bici za Dardanele tj Galipoljsku bitku, Ataturk i mladoturci su shvatili da će puno lakše na istoku ostvariti preko potrebnu pobedu.
Jermenci su bili u svojim kućama, kad su Turci naložili Kurde da roknu Jermence, a zauzvrat će im Turci dati državu ( na etničkoj teritoriji jermenaca ).Ovaj detalj uz neka naredna objašnjenja perfektno objašnjava trenutak u budućnosti kada će Kurdi dobiti svoju državu.
Čim im Jermenci odobre.
Ako vam i ovo sve zvuči poznato to je samo koincidencija, ne i namera. Kurdi ,uz obilatu pomoć turskih zločinaca, vrše gonecid nad civilnim stanovništvom Jermenije i u kratkom periodu ubijaju po nekim ozbiljnijim izvorima i milion ipo ljudi, uz raseljavanje svih ostalih. U tom zločinu, Jermenci uspeju da se povuku prema teritoriji danšanje Jermenije u južnom Kavkazu, ali je šteta bila ogromna dok Rusi nisu uleteli i zaštitili (čitaj:iskoristili povoljnu priliku da lociraju svoje snage bliže srednjem istoku kako bi ojačali pritisak na Ujedinjeno Kraljevtsvo u širem kontekstu ) preostalo stanovništvo. Uništena inteligencija, DNK baza, raseljeni, izbeglice, apsolutni finasijski slom, i sve što ide u paketu.
Ali ni to nije bilo dovoljno, nego su komunjare iz Gruzije, poboljšale stvari na terenu ranih dvadesetih. Staljin, u tom trenutku šef malog ureda tipa " Kavkasko pitanje" i njegov asistent Berija, dolaze na genijalnu ideju da teritoriju na Kavkazu podele medju novoformiranih republikama. pa su tako delovi Azerbejdžana presečeni Jeremnijom, silni Jermenci ostali van Jeremenije, desetine enklava u kojima žive jedni orkuženi drugima, bez fizičkog kontakta sa svojima . Plodan teren za dugogodišnji rat, proterivanja i sve ostalo .
Boraveći u Jermeniji, setio sam se svih lekcija iz Vojne geografije, zašto i kako se ide u rat, da teritorija ima vrednost,da se ta vrednost lako izračuna itd... Nešto što nažalost jeremesnki narod nije znao ili nije mogao ostvariti. Najprostije rečeno- ako već nemaš banku u londonskom Sitiju ili palntažu cimeta u Holandskoj Indiji onda je bolje imati 100 hektara plodne zemlje u Kikindi nego milion kilometara kvadratnih pašnjaka u Lici i/ili na Prokletijama.
Jovane Cvijiću ,večno ti hvala!
Uglavnom, preteški istorijski odnosi, loš teren, nemar, i nerazvijenost, dovode do silnog egzodusa koji još uvek traje samo se više ne zove genocid nego "traženje novih izazova" . Procenjuje se da jermenska dijaspora ima najmanje 8 miliona ljudi dok u samoj Jermeniji nema više od dva miliona ljudi ,koliko god zvanična statistika pokušavala da sakrije taj podatak.
Ono što je interesantno i u liniji sa radovima i razmišljanjem Ričarda Dowkinsa, jednog od najvećih intelektualaca i naučnika danšnjice, je dokaz evolucije koji se kristalno jasno vidi na primeru Jeremenije.
Jermenska dijaspora se smatra najsposobnijom i najjačom dijasporom u svetu. U Rusiji, glavna i najznačajnija mesta su pod direktnom kontrolom jermenaca. Govorimo i o legalnim i o nelegalnim tokovima. U Francuskoj ne postoji političar sa bilo kavim šansama na izborima a da nije ortak sa jermenskim lobijem. Supruga je nedavno gledala, mesec dana pre francuskih izbora, jermensku TV i rekla onako usput :
" biće Makron predsednik!"
"Kao ti znaš, a ne znaju ni francuzi,dok se biračka mesta ne zatvore?"
" Sad su javili u vestima da je Makron prvi dan predizborne kapmanje posetio jermenski kulturni klub ili tako neku imigrantsku instituciju. Nema Mari le Pen nikavu šansu na izborima",zaključi supruga svoju političku analizu.
Oni koji čitaju ovu reportažu znaju rezultat izbora.
Ili meni lično najlepša priča o uticaju Jeremenaca u svetu. U SAD-u ,osim što je silikonska dolina u papirima jermenska zemlja, najjači jermenac dugo godina je bio neki Kerkorijan. Čovek koji je napravio današnji Las Vegas, kockarnice i tako to. On je držao na svom platnom spisku kompletan Kongres i Senat. Jedan dan, čitajući novine pročita da američki Senat ima 100 članova, fiksno. Pozove on svog asistenta, i pita ga :
" kako Senat ima samo 100 poslanika tj senatora, kada ja svaki mesec plaćam 120? Ko me laže? Novine ili vi savetnici?"
" A ne, gospodine", odgovara savetnik ponizno," niko vas ne laže, Senat ima 100 poslanika ,ali moramo da plaćamo i one koji će tek doći, ne sme nam se provući neko a da nije naš".
"aaaaa da,da logično, samo nastavite. Izvinite na smetnji" .
Premijer Kipra je u par navrata je bio Jeremenac, u Libanu, su " konstitutivni " narod itd.. Lista je beskonačna. Svaki jeremenac u dijaspori, zaradjuje , za sebe, za svoju porodicu, za državu u kojoj živi, plus za ostatak porodice u Jeremniji, i za troškove odbrane i lobiranja.
Tu dolazimo do Dowkinsa. Oni koji su otišli su deset puta sposobniji od svih ostalih. Evolucija u punom smislu. Svo vreme boravka nisam se mogao oteti utisku koliko je loše. Neverovatno je na šta ljudi pristaju, i koliko je teorija da je siromaštvo u stvari mentalni odnos prema životu a ne mera poslovne uspešnosti. Ne trebaju pare za mnoge stvari, ali ne možeš sebi dozvoliti da nemaš nijedan vetrogenerator u situaciji kada nemaš dovoljno energije. Nijedan kolektor solarni, ništa što bi recimo jedan danski gradonačelnik uradio... Umesto zdravorazumske pameti, izraženi patriotski naboj, velike priče, elita koja uopšte ne živi te živote i puno običnog sveta koje ima platu 50 eura, a zimski račun za gas 200 -mesečno. U stvari gas je bio nekoliko eura ali je neko shvatio da ima monopol, da oni što su ostali ne znaju ili ne mogu napraviti solarnu ,eolsku ili kakvu drugu vrtu energije,te tu spoznaju ugradio u tržišnu poziciju svog proizvoda. I istovremneo sebe preselio na Bahame, da on manje troši na gerejanje. Logično. Turske serije( nije greška, stvarno se gledaju turske serije!!!) ,jeftine cigare i reality show su sastavni deo takvog šlagvorta.
Aksiom br 4: isplata dividende od aerodromskog preduzeća je u obrnuto proporcionalnoj srazmeri sa dužinom emitovanja turskih serija!
Ali nisam zbog toga tamo, imam to i svojoj kući.
Nakon prve noći, bivam odveden u spomen kompleks genocida nad jeremenskim narodom.
Kompleks se nalazi na jednom dominantnom brdu, vidi se iz svih delova grada, i sastoji se od jednog velikog parka, centralnog spomenika i aleje sa tablama na koje su uneti epitafi ili izrazi saučešća i poštovanja svetskih lidera. Ima i naši. Predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik vrlo jasno izražavanje žaljenje nad genocidom koji je izvršen,dok predsednik Srbije Tomislav Nikolić, da prostite, ipak istorijski događaj ocenjuje kao "nevine jermenske žrtve".
U krugu dvojke za pare od aerbejdžanske nafte se može svašta okrečiti, nprimer.
I obraz, ako se nagaravi.
Sam spomenik je od crno-sivog mermera u obliku cveta koji se otvara a glavna poruka se u stvari krije u minijaturnom golubu ,belom golubu, jer Jermenci hoće da pošalju poruku mira bez obzira na ono što im se desilo.
Da bi ste videli tog goluba, mora vam neko to i pokazati.
U to sam i ogladnio, pa na roštilj. Sve u svemu deset roštilja u narednim danima u raznim oblicima i formama, ali se svodi na minimlanu razliku, da su veći komadi mesa, kao naš ražnjić ali 20 puta veće parče mesa. Jedan do dva su više nego dovoljna za normalnog čoveka. Razlika u ukusu postoji, iz razloga što jermenska kuhinja, koja je 95 % ista kao naša, koristi malo drugačije začine ( 1500 km su bliži Iranu ,Indiji i drugim istočnim gastronomnskim kulturama). Naročito mi je pažnju privukla upotreba svežeg povrća , šta drugo primeti u decembru nego to, i jednu vrlo specifičnu stvar. Uz roštilj se služe cele stabljike kima, celera ,peršuna i još nekih persijskih čuda. Jede se otprilike kao peruške našeg mladog luka u proleće. Uzmeš viljuškom parče mesa, a onda u levu ruku 30 cm perušku kima, zagrizeš, i dok još uvek pomno slušaš o istoriji Jermenije, prebacuješ gornje zube preko peruške, sočno je otkidaš ,zvakneš jedared, i punih usta saopštiš:
" aha, nije to ništa. Da vam pričam kako su naši stigli ljotićevce, par vladika i ustaše kod Blajburga..."
Nema raja bez vodene površine. Izlet je u istočni deo Jermenije na jezero Sevan
i dalje prema granici sa Azerbejdžanom. Jezero se nalazi na 1900 m nadmorske visine i posle jezera Titikaka predstavlja drugo najviše jezero na svetu. Ogroman rezervoar vode , hladne vode, da ne kažem ledene, ali ima hotela i ostalih turističkih objekata, jer lokalitet predstavlja najznačajniji turistrički objekat u Jermeniji za potrebe vodenih sportova. Tragedija je da sam na takvom mestu na minus deset, te na kafu odlazimo dalje na istok.
O kakvim planinama i terenu pričamo najbolje govori sledeći utisak. Od Abovijana ( predgradje Jerevana ) uopšte ne deluje da se penješ. tako neki autoput, plus minus ravan, a jezero kao što već rekoh na 1900m nv. Okolne planine tako blizu i niske jedva koja prebacuje 3000m.
A onda kroz jedan tunel i izbijamo opet u neke planine ali ovaj put kao da smo sa Marsa stigli na Jupiter. Skroz druga klima, boja, šuma ,po prvi put vidim drveće u množini, zeleno, toplo, sunce sija, nema snega i leda. Ulazimo u zonu Idževana. Vidi se da je provincija, ali meni nekakao puno prijatnije za život. Estetski gledano ,još uvek smo u Sovjetskom Savezu ne menja se tu ništa, ali je lakše.
Šumskim puteljkom, koji meni deluje kao tajni put za dostavu municije i hrane istuirenim linijama odbrane stižemo na obalu nekog malog jezera. Vi kako hoćete ali ja bliže neprijatelju nit sam bio, niti smem.
Tu na kafi diskutujemo o taktičko političkim relacijama.
Azerbejdžan i Jeremenija su dve nezavisne države na Kavkazu. Azebejdžan je dominantno muslimanska zemlja, tursko pleme, koje govori dijalektom turskog tj svi azerbejdžanci znaju turski, turci malo slabije njih razumeju.
Jermenci su naša pravoslavna braća, jedna od etnički najčistijih zemalja na svetu.
Postojanje tih država je kao što sam već rekao posledica ili nasleđa krvavih dešavanja iz perioda prvog svetskog rata i/ili odluka koje su u komitetu za kavkaska pitanja Staljin i Berija skuvali dvadesetih godina XX veka. Deo Azerbejdžana je ostao presečen Jeremnijom i dodiruje se sa Turskom, enklava Nahkičevan, jermenske enklave i dan danas postoje s one strane granice a ključni sukob se dešava oko Nagorno Karabaha. Sve ovo što smo pobrojali je u principu jermenska zemlja, kao i veći deo istočne Turske itd. Naravno da Turci i Azerbejdžanci to tako ne vide.
Jermenskih protivnika je puno više . 90 miliona Turaka i 9,5 milona azerbejdžanaca. Tokom postojanja Sovjetskog saveza , komunjarski režim je stvari držao pod kakvom takvom kontrolom standardnim svojim metodama, podmićivanjem ,gulazima, metkom u potiljak, kako kome i kako kad.
Jermenska dijaspora oporavljena od izbeglištva i genocida medju prvima počinje da rovari po SSSR-u. Jer mnogima je dobro, ali ne i jermencima. Prvo znaju za bolje, intelktualno su najsposobniji i najjodaniji sebi. A protiv sebe imaju azerbejdžance koji u SSSR-u imaju titulu najglupljih. Takvo nešto kod nas nema pandam koilko god sam o tome razmišljao. Kako je Azerbejdžan manje više jermenski prostor , Jermencima u dijaspori je jasno šta se sprema 80-ih i 90-ih. Osim Nagorno Karabaha, gde žive Jeremenci a teritorija je u sastavu Azerbejdžanske SSSR, nije zanemariv ni značaj kao ni broj Jeremenaca u Bakuu i ostalim bogatijim i primorskijim ( Kaspijsko more) delovima Azerbejdžana.
Prvi udar na bratsvo i jedinstvo radnog naroda Sovjetskog Saveza se dešava upravo tu. Jeremenci dižu neku skupšinsku frku oko Nagorno Karabaha, a azerbejdžanci u svom već prepoznatljivom genocidnom stilu noću u gradu Sumgait učine masakr nedužnog jermenskog civilnog stanovništva, uletajući u stanove i kuće običnih gradjana.
Zakasnelom ali silnom intervencijom, Sovjetska Armija zautavlja prvu nacionalnu pizdariju na svojoj teritoriji, i stvari se malo smiruju.
Nažalost mnogi u tudjoj nesreći uvek vide prostor za dobru zaradu i od tada traje otvereni konflikt izmedju Jeremenije i Azerbejdžana. Turska je naravno na strani Azerbejdžana, a Rusija na strani Jeremenije. Ali vole Rusi a i natovci, prodati oružje i jednima i drugima te je ovo opet predivno mesto setiti se reči mudrgog američkog vladike Zbignjeva Bžežinskog na pitanje koji je rezultat kada u Zalivu poginu po jedan Iračanin i jedan Iranac?
2:0 za SAD!
.
A sad malo kultura.
U Dalidžanu
kroz koji dva puta prolazimo prijatelj mi pokazuje statue trojice glumaca iz jednog od najpoznatijih dramskih serijala Sovjetskog Saveza. Njih trojica su opštepoznati likovi oko kojih se vrti ta čuvena serija, a glavni medju njima je jermenac, bivši pilot. Nažalost ili na sreću od sovjetske kuture samo pisana reč je dopirala do nas.
U to ime i ne čudi što nisam upozant sa više detalja ali najznačaniji glumci i umetnici su bili-pogadjate naravno jeremnci. Moja porodica uvek izdvaja iznad svih Arno Babađana,
a njegovu poziciju bih možda najbolje opisao kao kombinaciju Kornelija Kovača i Ivana Tasovca. Ogroman uticaj na muzičku scenu SSSR je dao baš on, ali i čitav niz drugih umetnika od kojih je nama ipak najpoznatiji jedan koji uopšte nije bio u SSSR, Šarl Anzavur.
Jedna od retkih velikih razlika po mom mišljenju leži u sektoru kulture. U Jermeniji osim turske muzike i turbofolka, većina onih preostalih normalnih je za moje pojmove konzervativna u poimanju muzike. Uglavnom su ljubitelji klasične muzike, šlageri, opera i balet su na redovnim reportoarima. Glupo bi bilo reći da kod njih ne postoji Johny Štiluć, ili ne daj bože Atheist Rap, već čak ni varijante kao Mirzino Jato nisu prisutne u javnom životu i na muzičkoj sceni.
.Prošavši spomenik toj trojici glumaca opet se penjemo na neku planinu i idemo prema Vanadzoru i Spitaku. Kraj je na mene ostavio utisak u dva smisla. Po prvi put sam video -staroverce. Radi se o Rusima pravoslavcima, koji su se pokačili svojevremeno sa caricom Katarinom-oko toga ko kome naredjuje ,ko postavlja vladike i ko kome plaća porez ( kao i sve ostale institucionalne crkvene rasprave uvek je pitanje love i političkog uticaja i nema nikakve veze sa ličnim verovanjem pojedinca- šta god o tome konzervativne budale mislile i pričale ) .Pošto je u tom sukobu carica ispala jača, svi oni koje se nisu povinovali njenoj volji bivaju proterani u Sibir i na Kavkaz. Oni pristaju na to, zadržavaju svoj konzervativan stav i do dan danas ne prihvataju društveno političke promene. Lako se prepoznaju , Žive u zajednicama, muškarci imaju ogromne brade, odnos prema ženama je krajnje konzervativan, ne mešaju se sa ostalima, žive u izolovanim sredinama ne prihvataju moderna tehnološka sredstva. Jednom rečju zatičemo društvenu zajednicu koja manje više živi u 18 veku.
Meni odgovornom liberalu naravno da ne ide u glavu konzervativizam, ali na ovom mestu me ni ne tangira. Ono što je meni bilo interesantno, je čime se bave staroverci tu na obroncima Kavkaza. Rade ono što bi i pametni liberalni evroplajni uradili. U zemlji u kojoj niko ne misli o energiji,pošumljavanju, staroverci gaje plantaže drveća u zavisnosti od visine terena borovinu ili listopadno drveće i drže trgovinu drvenom masom. Genijalno!
Vanadzor i Spitak su nažalost postali svetski poznati po katastrofi tj zemljotresu iz zime 1988. Sedmog decembra prepodne desio se glavni udar od 6.8 stepeni , ali je imao po jednoj drugoj amplitudi ozanku X koja označava totalnu destrukciju. Razaranje je bilo ogromno, izmedju ostalog i zbog nemara , odsustva bilo kavkog standarda u gradnji kuća i objekata , te nepoštovanja bilo kakvih bezbednosnih mera. Kada ljudi žale za komunizmom, treba ih uvek podseti na to šta u stvari sa sobom nosi komunizam. To je recimo bolnica i škola u Spitaku, gde su komunjare napravile objekte bez ikakvog kvaliteta betona , gde su deca u momentu izgunula a nijedan medicinski radnik koji se zatekao u bolnici nije preživeo. Suludo je napomenuti da su komunjare koje su nadgledale izgradnju toga u Moskvu poslale izveštaj da je sve uradjeno u skladu sa zakonskom regulativom.
Zemljotres je izazvao osećaj bratsva medju Jermencima i upregli su svim silama da se obezbedi podrška i pomoć svom narodu. Zajedništvo je pojačavala nezvanična informacija da je zemljotres izazvan od strane nekih zaverenika a podgrejao ga je Gorbačov , nekoliko dana nakon potresa govoreći o dalje prisutnoj demokartskoj tendenciji da se delovi Azerbejdžana sa jermenskim stanovništvom pripoje Jermenskoj SSR:
"Vama očito nije bio dovoljan jedan zemljotres da se smirite? Šta sad hoćete??"
Svetlu tačku u medjunarodnoj pomoći dala je i naša država i to bez ikakvog odlaganja su poslati avioni iz Jugoslavije sa potrepštinama. Jedan od tih aviona je u prilazu za Jerevanski aerodorm zbog nesporazuma izmedju Kl i posade udario u nadvožnajak na autoputu i tom prilikom je poginulo sedam članova posade Jugoslovenskog antonova. Jedan od pilota je bio Lozničanin. Nisam bio na spomeniku, ali to je debelo pocrtano u sledećem odlasku u Jeremeniju.
Danas ta mesta Spitak i Vanadzor deluju kao i ostatak Jermenije, ne vide se ostatci razaranja, ali dok se vozimo mene jeza podilazi kada pomislim na preko 25000 žrtava, koliko su Sovjeti priznali da je bilo. Nažalost komunjare su imale običaj da u katasrofama lažu na dole, kako bi se umanjila eventualna njihova odgovornost. Cifre su bile mnogo veće, a uticaj prirodne katastrofe na ekonomski, društveni i socijalni život male Jermenije je još uvek ogroman.
I najjiskrenije kada mislim o tome, na ogroman zemljotres, komunističku vladavinu i 20+godina konstatnog ratnog stanja, mogu samo konstatatovati da se u Jermeniji još i dobro živi. Ogroman trud i napor. Niko to ne bi izdržao.
U jednom trenutku izbijamo na visoravan prema Jerevanu, i da mi prijatelj nije skrenuo pažnju da planina sa desne strane predstavlja najviši vrh Jermenije ( dok se Ararat ne oslobodi) na planini Aragats od 4090 mnv ne bih to ni registrovao jer mi je delovalo da put po kome mi idemo je ravan, a vrh planine je tu, mogao bi se rukom dodirnuti. Majko mila! 4090 metara žive vage.
Spomenik jermenskom alfabetu
Grad Jerevan , je primer političke centralizacije i urbanizacije. Omanje naselje koje dospelo u fokus nakon teških dogadjaja početkom 20 veka odjednom je postao centar Jermenskog bivtsva. Sovjeti, bogovi centarlizacije, ga ojačavaju, i u jednom trenutku odlučuju da na primeru Jerevana pokažu kako se pravi savršeno infrastrukturni grad. Ne mogu poreći širinu bulevara, infrastrukturu ulkjučujući metro, javni prevoz, aerodrom ,centralne institucije itd. Vidi se želja da grad bude funkcionalan. To je za pohavlu. Pažnju mi privlače mnogi objekti koji su napravljeni od nekih crvenih blokova , recimo da liči na nama poznatu sedru, samo je crveno. Toliko je karakterističan detalj da ako ikada vidite takve crvene blokove budite sigurni da je u pitanju neki jermenski interes.
Ako bih i mogao naći manu, rekao bih da malo fali zelenila, drvoredi i dvorišta, ali ne žive svi u Vankuveru i Banja Luci.
Aposlutno bezbedan grad, ima sve što treba, e sad koliko lokalno stanovništvo uživa i koristi sve prednosti, teško je reći. Ekonomska i politička situacija je katastrofa. Svi koji su ostali su pristali na težak život i elita im to bespogovorno omogućuje. Neverovatna je razlika izmedju snage i sposobnosti Jeremenaca u dijaspori i kući. Duboko korumpirano društvo, za koje ja verujem da ne odgovara ni njihov eliti. Ekstremno teški uslovi rada i minimalni radni uslovi tj gotovo nikakva zaštita radnih ljudi i gardjana. Dugo sam razmišljao kako to da predstavim, i puno toga u životu mi je nakon jermesnkog iskustva postalo jasnije.
U Jeremiji sam smislio da je bolje želeti da kupiš privatan avion nego stajati u redu za ulje i šećer. Bolje je!
Primer broj jedan ,one maršutke sa početka priče: linije su vlasništvo nekoga. Ukoliko hoćeš da voziš maršutku moraš da platiš recimo koncesiju na liniju, koja se računa po danu i za svaki dan u mesecu. Takodje ti si taj koji treba da kupi kombi, opet od nekog drugog vlasnika koncesije, i sve troškove održavanja i goriva idu na tebe. Ukoliko nemaš novca za tu koncesionu investiciju , treći koncesionar ti po specijalno dizajniranoj kamati pozajmljuje novac ( koji ti u stvari ne vidiš ) i počinješ da radiš. Od tebe se očekuje da voziš svaki dan od 0600 do ponoći, jer je tarifa za koncesiju izračunata na osnovu maksimalnog broja polazaka u tom vremenskom okviru. . Ako neki od dana u mesecu ne voziš iz bilo kog razloga, i dalje si dužan koncesiju za taj dan. Vlasnici koncesija nemaju ograničenje koliko će izdati koncesionih dozvola,što je i logično jer više koncesija znači i veći prihod, pa se zna videti 6 istih maršutki na istoj liniji jedna za drugom. Da skratim, u proseku vozač maršutke ulaže svoj novac, i svoj rizik i vozi od 12 do 16 časova dnevno za prosečnu zaradu od 6 eura.
Cene u prodavnici su kao u Nemačkoj, ili veće.
Primer dva, svaki dan sam kupovao u jednom većem supermarketu i posle nekoliko dana primetim iste kasirke na istim kasama kad god naidjem . Prodavnica radi H 24. Posle jedno deset dana pitam:
"Gospodjice jel sam ja vidjao Vas svaki dan ovde?"
"Jeste!"
Posle su mi objansili da u trgovinama ,osim što je plata ekstemno mala, ne postoji pojam slobodnog dana. Radiš svaki dan, ako nećeš ima ko 'oće i za manje para da radi.
Treća priča. Radnik ima pravo na plaćeni godišnji odmor od 15 (kalendarskih) dana godišnje. Da bi to bilo, radniku se odbija po 10 % od plate svaki mesec za godisnji odmor. Tako radnik uplaćuje po deset eura svaki mesec od plate ( pretpostavimo da je plata bezobrazno visokih 100 eura) Što nas dovodi do 110 eura u tom fondu za odmor. Onda u dvanaestom mesecu radnik radi 15 dana, a onih 15 dana je na odmoru. Na kraju tog 12 meseca radnik iz fonda za godisnji odmor prima 90 eura ( jer mu je skinuto opet 10 % za godisnji odmor ) i to je to za taj mesec.
Lično se ne mogu odlučiti koja je priča lepša,ali je treća najkreativnija.
Sve ovo naravno da pada u vodu, jer iskreno verujem da ljubav, poštovanje i topao ljudski odnos na koji sam nailazio sve vreme boravka nadzilaze sve mane i probleme do te mere da ja iz Jeremenije nosim samo najlepše utiske. I večno će tako i biti.
Interesantno je da svi znaju za nas, a da sam kod nas naletao čak i na fakultetski obrazovane koji su pred jeremencima govorili " Jeremenija,Azerbejdžan...? Sve je to meni isto! " Tužno i žalosno. Zato i jesmo tu gde jesmo, jer nemamo izgradjen osećaj za medjunarodne odnose i našu poziciju unutar tih odnosa. Pred kim pasti na kolena, s kim popiti kafu, a koga držati na radaru. Pitanje svih političkih pitanja.
Vratimo li se mojim putničkim aksiomima " da sve kvalitetne zemlje moraju imati viljamovku" u Jeremeniji kao i kod nas postoji velika kultura pravljenja domaće rakije od raznoraznog voća. Kao i kod nas ima svačega. A za rubriku " Stanislave obrati pažnju" jedno veče na roštilju sam popio mnogo ( čitaj plastičnu flašu) dudove rakije. Večno ću pamtiti lepotu tog bukea. I miris i ukus!
Oni koji nemaju prijatelje po Jeremniji oni uglavnom piju Jeremenski konjak u takvim situacijama, ali domaću dudovu rakiju samo u specijalnim prilikama i za najuži krug. Hvala!
Naravno da nema ništa loše ni u Jermenskom konjaku , o kome sam pisao u priči Bussiness club
i koji je verovatno bio osnov iz koje je nastala cela priča o Jeremeniji. Postoji nebrojeno vrsta jeremenskog konjaka, ali se dva brenda izdvajaju u ponudi. Ararat i Noye.
Obe fabrike se nalaze u Jerevanu, jedna prekoputa druge, bolji poznavaoci tematike tvrde i da nema neke razlike u kvalitetu i ukusu,ali je Ararat kao brend vredniji. Po celom gradu i na aerodromu imaju specijalizovane prodavnice gde se mogu kupiti u raznim pakovanjima konjaci, a na aerodormu je uvek velika gužva u tom odlaznom fri shopu jer svi Jeremenci na put nose koju bocu. Iz dva razloga. Neko iz nostalgije a neko kao legalno koruptivno sredstvo koja ume mnoga vrata da otvori.. Što se toga tiče ispunjavam oba uslova za Jermensko državljanstvo.
Dodao bih još i izutenu selekciju vina, jer da nema grožđa i vina ne bi bilo ni konjaka, ali ono na što bih skrenuo pažnju potencijalnom putniku je vino od nara. Nar je uz Ararat simbol Jeremenije.
Posvećene su mu mnoge pesme, duboko ukorenjen u kulturi i kuhinji jeremenskog naroda. Ja ga za razliku od sinovca obožavam, što je još jedan signal na sudbinskoj skali odnosa mene i Jeremenije. Najiteresantnije što sam čuo je da svaki nar ima 365 semenki,koliko je dana u godini. Ko ne vereuje neka iseče nar i prebroji semenke.
Izuteno voće, još lepši sokovi i vino.
Umetnost pravljenja aranžmana od suvog voća je moju ljubav zakucala.
Odvojimo li se za trenutak od stola i flaše , put me neminovno vodi voženju bicikla. Pronalazim na moje divno iznenadjenje nekoliko radnji u blizini stana koje prodaju i iznajmljuju bicikle . Svi veliki brednovi su prisutni i izmedju Giant-a i Bianchia biram potonji zbog dizajna. Znam da je Giant kvalitetniji ali toliko mi se svideo talijanski dizajn Bianchija da sam se zaljubio u njega. Menjač i kočnice su ionako japanski i nemački kao i kod Giant-a ali talijanski dizajn je vrh.
Sačekavši pogodan dan početkom decembra u Jerevanu, čitaj prvi i jedini dan u kome je temperatura bila nula stepeni, a ne minus, sedam na Bjankia i krećem negde. Ni sam ne znam gde bih išao.
Pogledam na mapu,konstatujem da je predaleko da idem do doline uz tursku granicu i podnožje Ararata, a i nema se posebno šta videti, te se odlučujem za Erebuni. Na tom lokalitetu je nastao u neka pradavna vremena Jerevan. Ima i muzej ali je sve to na kraju nekoliko kilometara dugog uspona. Bila gužva u muzeju pa produžio dalje uz brdo. Kada mi je antena Radio Jerevana bila ispod nogu stao sam na nekom proplanku da osmotrim. 1700/1800 mnv do kojih sam se popeo snagom svojih mišića. Zadovoljština,, žeđ i vetar od 300 na sat su se izmešali na tom proplanku. Ostao dva minuta ,tek toliko da pošaljem viberom poruke. Žena nije ni odgovorila, prijatelja infarkt strefio kad je shvatio iz kog ugla je slikan Erebuni, a moj majstor za bicikle iz Republike Srpske ponosan na svog učenika.
Smrznut i oznojen se spustio do grada. predivnih 20 km voženja bez okretanja pedala.
verujem da je pri lepšim meteorloškim uslovima čak i prijatno za voženje.
Politika ili gastronimja? pitanje je sad.
Vode nas prijatelji na izlet do nekih manastira Jermenske Pravoslavne crkve ( IV/V vek ne) i u strašne kanjone. Ima i orginalnih grčkih amfiteatara,
ali i turista, korejanci,kinezi, indijci....zante već šta mislim o grupnim turistima.
Ogladneli. Idemo u restoran nacionalne kuhinje. Jermenski restorani uglavnom imaju jednu vrlo specifičnu varijantu. Prostorije u kojima se jede su zasebne kocke, tj arhitejktonske celine. Recimo jedna prostorija, u kojoj je na sredini veliki astal, može 10 -15 ljudi sesti . Sve se zatvara te je atmosfera potpuno diskretna.Služi jedan konobar, niko ne smeta, meni je to tako delovalo savršeno za poslovne i intimne ručkove da nema dalje. Standardno se kompletno posluženje stavlja na sto, što bi moja majka rekla " kao bosanci sve na astal" salate i sveže peruške i opet po roštilju. Ono što bih osim diskretne atmosfere istakao to je pravljenje lavaša. Lavaš je moj omiljeni jermenski prehrambeni proizvod. To je u principu listić kako ga mi zovemo, ali malo tanji i pečen u užarenoj peći a ne na ulju ili masti. Ovde u tom restoranu dve žene u tradicionalnim nošnjama sede oko peći koja ukopana u zemlju, prave lavaše i stavljaju ih u tu peć. Peče se vrlo kratko jer je testo tanko a zidovi peći crvena boja koja prelazi u belu, čitaj velika temperatura, i sve pred očima gostiju da ne kažem turista.
U danu kada sam jezdio na Bjankiju probao Sirijski specijalitet na istu temu koji se zove lavađo, i predstavlja isti takav listić pečen u krušnoj peći ali ima vrlo mali sloj mesa i začina te može predstavljati i brzi obrok. Nekoliko takvih lavađa.
Od tada imam želju da posetim Siriju. Čim se Rusi i Ameri dogovore šta je čije i po koje pare.
Kada sam već kod amera i Jermenije, najveći komad zemlje van SAD a da je vlasništvo SAD je plac na kome se nalazi diplomatsko konzularno predstavništvo SAD u Jerevanu. Sama zgrada amabasade je druga po veličini u svetu iza Ambasade SAD u Bagdadu, ali je plac najveći na svetu. Jel treba još neki interesantan podatak?
Negde na sredini boravka, po prvi put nabasavam na Kaskade.
U centru grada arhitektonsko čudo. Iskorišćena je padina jednog brda i na njoj su uradjene ogromno stepenice. Recimo dimenzija 150x200 metara. fontane, osvetljenje, i razni kulturni centri na pojedinim nivoima. omiljeno mesto mnogima u Jerevanu, za šetnju, prvu ljubav, pogled na grad, istoriju kulturu itd.
Pred vrh sa desne strane, " Maison du Charles" tj kuća Šarla Anzavura. Nedavno sam čitajući tekst o izborima u karijeri pročitao sledeću rečenicu "...o vrednosti svojih karijerninh odluka sud će doneti pogled iz dnevne sobe sa pripadajućom čašom pića. Taj pogled i vrsta pića će ti reći koliko si dobre odluke donosio u svojoj karijeri." Maison du Charles je najprecizniji moguć dokaz takvog stava. On je poreklom Jermenac iz Libana, koji se rodio u Francuskoj, postao uspešan i poznat, a narod je zadužio svojim izuzetnim političkim anagažmanom, naročito u periodu zemljotresa i prvih godina Jeremenske nezavisnosti.
Na vrhu koji još nije dovršen, kaskade bi trebalo da budu povezane sa parkom koji je na kraju tog brda. Park je posvećen borbi jeremnskog naroda za slobodu sa akcentom na Drugi svetski rat i učešćem jeremenskom naroda na ispravnoj strani istorije. Jermenci vole istaknuti ,da nemci nisu stigli do Jermenije. Ostavimo struci da dokaže da li su u pitanju bile geostrateške pozicije ili herojska odbrana. Interesantan je jedan detalj iz tog perioda, pošto rata nije bilo na Jermenskoj teritoriji, jermenci su smatrali da osim ljudi za borbu trebaju još da daju. Te je bila kampanja da sve jermenske žene daju sav svoj nakit da bi se finasijski pomogla odbrana Domovine. Deo loše finansijske pozicije cele nacije verovatno leži i u tom detalju da su ostali bez bilo kakve unutrašnje ekonomske rezerve.
Na stranu što meni pada na pamet, da je neko davao decu u rat, neko zlato, šta je ko imao i mogao, a neko je uzimao to zlato i davao oružje.
Ako smo svi patriote zašto se onda oružje naplaćuje?
To vam je kao u bivšoj jugi. Nisu imali pare za autoputeve,vodovode u turističkim mestima na moru, ali su plaćali kalašnjikove po 2000 maraka.
Uvek je lepo uzeti pare od političkih debila!
U samom parku, ima i jezero,a ja sam posle cezar salate na takvom mestu, ostao željan da vidim to mesto i 15-og maja kada sve procveta, i zamiriše.
Nisam video previše košnica, mada je moguće da su sklonjenja jer su zime u Jeremeniji preteške. Minus dvadeset ,trideset, danima. Da ne kažem mesec dana stabilnog antoiciklona. Ali u kontra predznaku od Palma de Majorke.
Upriličena mi je poseta centru kontrole letenja, na aerodromu Zvartnotst. Toranj na koji se penjemo je treći u poslednjih 40-tak godina koji je u upotrebi. Prva veća modernizacija je bila za Olimpijadu u Moskvi ,kada je aerodrom u Jerevanu, bio jedna od medjunarodnih alternativa Moskvoskim aerodromima, druga konstrukcija je početak nezavisnosti, a današnji moderni objekat je uspomena na evropske razvojne fondove. Vrlo korektan i uredan objekat, gde ništa nije preterano, a opet ima sve.
Kao što sam i rekao u uvodnim rečenicama, vazdušni saobraćaj je zadiviljujuće savršeno organizovan.
Okruženi neprijateljem ,bez pristupa otvorenom moru ,užasno loši putevi prema spoljnim partnerima, udaljenost i ogromna dijaspora ,čine od aerodroma najbitniju tačku za funkcionisanje države. Kontrola letenja, prednjači u tim standardima, a najbolje se vidi u izboru opreme i načinu na koji ista funkcioniše. Smogli su snage i najvećima da kažu, "....da za te pare mogu da kupe i ispravnu robu". Nešto što je ideal koji mi nikad nećemo stići. I sve izgleda tako prosto i jednostavno. Tako je i u životu, najbolja rešenja su ujedno i najjednostavnija. Osim premalog prostora, o čemu svedoči samo dva jednosmerna vazdušna puta u pravcu sever-jug,visokog terena, loših meteo uslova, težinu rada određuje i ruska avio baza u neposrednoj blizini medjunarodnog aerodroma. Suludo je napominjati da Rusi ne koriste medjunarodna pravila. Naročito ne ruski piloti migova. Oni su jaki, brzi na okidaču, a ni Turke ne vole preterano. Prilazni kontrolor letenja u Jerevanu., nije licencirani profesionalac kao širom sveta. To je umetnik. I imaju moj duboki naklon.
Na aerodromu, ljubazna policijska službenica konstatuje da je ona i prošli put udarila pečat, te da sigurno postoji razlog tolikog broja jeremskih pečata u pasošu?
.....
Dok Aeroflotov Airbus uvlači točkove pogled mi ostaje zakucan na Ararat..
Razlike postoje ali se svode na sličnosti.
Ali kao što rekoh u prologu, nemojte se ložiti, nije priča o nama.
Ne, nije priča o nama.
Dogovaramo se da se nadjemo u Jerevanu. U tom trenutku znam sve o nama a gotovo ništa o njima. Par opštih informacija: genocid što ga je bagra osmanska napravila, Šarl Anzavur ( koji slabo zna jermenski) , bili s ostalima u komunističkom gulagu poznatijem po oficijelnom nazivu SSSR, te da je direktor kompletne vazduhoplovne industrije Rusije ( u SSSR-u to je ujedno opunomoćeni i izvanredni zastupnik Božije volje ) -jermenac.
Prelećem Rusiju, oblake probijamo iznad Gruzije ( dok još uvek postoji ) i kreće spuštanje. Mada je to prvi put u životu tako čudno. Okolne planine ,južni obronci Kavkaza, dostižu i neverovatnih 4000+m, a vrhunac neznanja je bio da sam pomešao najveći vrh Jeremenije sa Araratom. Ararat je mitska i duhovno centralna planina jermenskog bivtsva koja je voljom nadležnih ostala sa druge strane granice tik uz, da ih svaki dan podseća na činjenicu da veliki lako prodaju tudje. Samim granicama ćemo se pozabaviti malo kasnije.
Prvi utisak je dominantan- ekstremno siromšan teren i zemlja. Planinska stepa sa svim odlikama takve klime.
Leta vrela i sušna, zime,mokre i hladne. Recimo kao da dignemo Crnu Goru za 2000 metara uvis. A zadržimo letnji zvizdan i zimski spič.
Jasno mi je kao dan da se tu teško živi. I bukvalno se vidi iz aviona.
Slećem, a radost prvog koraka mi ulepšava činjenica da popunjavam formular za vizu, vrlo jednostavan na tri stranice- samo najjosnovniji podaci, nepunih 10 eura viza ( uredan bankarski šalter za promenu deviza ) vrlo ljubazni policijski službenici i 300 putnika iz dva aviona koji stoje u redu na narednom policijskom punktu jer oni nisu vadili vizu kao ja, pa su sad svi oni ispred mene. I dok tako stojim u redu ponosan na svoj aksiom o graničnim prelazima setim se da sam u tehničkoj pripremi puta pročitao da su Jeremenija i Srbija potpisale pre tri godine sporazum o bezviznom režimu. Moja pozicija u redu ispred policijskog šaltera dokazuje efikasnost dve administracije.
Mada ,zgrada aerodroma, u što ću se i drugi puta uveriti deluje savršeno, a vazdušni saobraćaj u toj maloj ali slatkoj zemlji je primer da se može i kako treba. Muka ih naterala ,ali odgovorno tvrdim da se nose sa najvećima u svetu. U kvalitetu ,bezbednosti i efikasnosti.
Maršutke na parkingu su ipak jedan drugi segment ( iako je isti ministar) i tu sam po prvi put osetio dubinu i širinu Sovjetskog saveza. U bogatim delovima Rusije gde sam bio prethodno takvog osećaja nema. Maršutka i likovi na parkingu,i u samoj maršutki to je ono što ja mislim o komunizmu. Svi puše, estetika nula bodova, energetska efikasnost ne postoji, dreka ,buka ,vika, mala cena i sve tako....
200 metara nakon parkinga je definitivno dalo kompletan utisak. Trošne kuće,neuredjena dvorišta zapušteni pogoni, magacini i takodalje. Do tog trenutka nisam ni mislio u tim kategorijama, o razvijenosti, opštem životnom standardum,estetici ali me je put od aerodroma do Jerevana usmerio ka tim pravcima.
Ogromna je razlika izmedju Evrope i SSSR-a a najviše se vidi u odsustvu renenasne i poimanja estetike uz naravno totalno rasipanje energije. I mi bismo bili kao oni da nam Firenca i Pariz nisu tako blizu, a opet dovoljno daleko da ih ne sjebemo.
Maršutka na kraju stiže u centar grada, za bolje poznavaoce prilika Vernisaž- što je i zvukom i idejom-pijaca za umetnike. Jasna konekcija izmedju Jeremnije i Francuske. Francuska je u evropskim okvirima najznačajniji partner Jermenije.
Sad je već i vreme da prokomentarišem uvodne političke relacije.
Jermenija je najstarija hrišćanska zemlja na planeti. Neki njihov kralj je početkom 4 veka nove ere prvi uveo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u svoje kraljevtsvo.
Pre Milanskog edikta i cara Konstatina ( Srbin na čelu Rimskog carstva p.a.). Motivi jednog i drugog su bili različiti, jermenci su to uradili iz ljubavi i duhovnosti za razliku od rimljana gde je Car shvatio da i hrišćani mogu regularno plaćati porez i dok ga plaćaju treba da uživaju pravo na život.
Mrtav porez ne plaća.
I ostali su na istim pozicijama od tada. Jeremenci duh i zajednišvto, rimljani pare.
Drevno jermensko kraljevstvo se prostiralo na velikom prostoru koji bi obuhvatalo današnju Tursku, severni Iran, nešto Kavkaza, otprilike jedan centralni položaj na bliskom istoku sa svojim enklavama, podaničkim državama i svima onima na koje su imali direktran politički i vojni uticaj. A on je bio ogroman. delovi današnje Španije, Kipra, Libana itd...
Teško je to danas pojmiti, pogotovo kad se ima u vidu da je trenutno Jermenija uz Kirgistan i Uzbekistan poslednje mesto u bivšem SSSR. Jednostavno ne želite da se rodite tamo, ako vam je došlo vreme da se rađate.
Žurka je počela sa prodorom islama i kulminirala dolaskom turaka seldžuka.
Netrpeljivost je duboko ukorenjena, a hrani se izuteno lošim klimatološko agrikulturnim terenom bez značajnih ruda. Tu sreće nema. Nema je radom, jer što proleće donese, zima potroši. A onda je komšijina trava zelenija. a ni on je nema. I u krug vekovima.
Stvari kulminiraju u vreme kad su naši stari otomonaskoj bagri uzeli meru u Balkanskim ratovima tj u 100 godišnjem procesu nacionalnog oslobodjenja južnih slovena koje je uspešno privedeno kraju tokom balkanskih i prvog svetskog rata ( znam da je pobeda bila kratkog veka ali nije tema). Kada je stoka seldžučka popušila na Kumanovu , došla je u unutarpolitički problem i pretio im je totalni raspad države. Trebala im je brzo pobeda koja će izvršiti reorganizaciju i koheziju društva i zaustaviti dalje propadanje. Ako izuzmeno za trenutak debakl Ujedinjenog kraljevstva u bici za Dardanele tj Galipoljsku bitku, Ataturk i mladoturci su shvatili da će puno lakše na istoku ostvariti preko potrebnu pobedu.
Jermenci su bili u svojim kućama, kad su Turci naložili Kurde da roknu Jermence, a zauzvrat će im Turci dati državu ( na etničkoj teritoriji jermenaca ).Ovaj detalj uz neka naredna objašnjenja perfektno objašnjava trenutak u budućnosti kada će Kurdi dobiti svoju državu.
Čim im Jermenci odobre.
Ako vam i ovo sve zvuči poznato to je samo koincidencija, ne i namera. Kurdi ,uz obilatu pomoć turskih zločinaca, vrše gonecid nad civilnim stanovništvom Jermenije i u kratkom periodu ubijaju po nekim ozbiljnijim izvorima i milion ipo ljudi, uz raseljavanje svih ostalih. U tom zločinu, Jermenci uspeju da se povuku prema teritoriji danšanje Jermenije u južnom Kavkazu, ali je šteta bila ogromna dok Rusi nisu uleteli i zaštitili (čitaj:iskoristili povoljnu priliku da lociraju svoje snage bliže srednjem istoku kako bi ojačali pritisak na Ujedinjeno Kraljevtsvo u širem kontekstu ) preostalo stanovništvo. Uništena inteligencija, DNK baza, raseljeni, izbeglice, apsolutni finasijski slom, i sve što ide u paketu.
Ali ni to nije bilo dovoljno, nego su komunjare iz Gruzije, poboljšale stvari na terenu ranih dvadesetih. Staljin, u tom trenutku šef malog ureda tipa " Kavkasko pitanje" i njegov asistent Berija, dolaze na genijalnu ideju da teritoriju na Kavkazu podele medju novoformiranih republikama. pa su tako delovi Azerbejdžana presečeni Jeremnijom, silni Jermenci ostali van Jeremenije, desetine enklava u kojima žive jedni orkuženi drugima, bez fizičkog kontakta sa svojima . Plodan teren za dugogodišnji rat, proterivanja i sve ostalo .
Boraveći u Jermeniji, setio sam se svih lekcija iz Vojne geografije, zašto i kako se ide u rat, da teritorija ima vrednost,da se ta vrednost lako izračuna itd... Nešto što nažalost jeremesnki narod nije znao ili nije mogao ostvariti. Najprostije rečeno- ako već nemaš banku u londonskom Sitiju ili palntažu cimeta u Holandskoj Indiji onda je bolje imati 100 hektara plodne zemlje u Kikindi nego milion kilometara kvadratnih pašnjaka u Lici i/ili na Prokletijama.
Jovane Cvijiću ,večno ti hvala!
Uglavnom, preteški istorijski odnosi, loš teren, nemar, i nerazvijenost, dovode do silnog egzodusa koji još uvek traje samo se više ne zove genocid nego "traženje novih izazova" . Procenjuje se da jermenska dijaspora ima najmanje 8 miliona ljudi dok u samoj Jermeniji nema više od dva miliona ljudi ,koliko god zvanična statistika pokušavala da sakrije taj podatak.
Ono što je interesantno i u liniji sa radovima i razmišljanjem Ričarda Dowkinsa, jednog od najvećih intelektualaca i naučnika danšnjice, je dokaz evolucije koji se kristalno jasno vidi na primeru Jeremenije.
Jermenska dijaspora se smatra najsposobnijom i najjačom dijasporom u svetu. U Rusiji, glavna i najznačajnija mesta su pod direktnom kontrolom jermenaca. Govorimo i o legalnim i o nelegalnim tokovima. U Francuskoj ne postoji političar sa bilo kavim šansama na izborima a da nije ortak sa jermenskim lobijem. Supruga je nedavno gledala, mesec dana pre francuskih izbora, jermensku TV i rekla onako usput :
" biće Makron predsednik!"
"Kao ti znaš, a ne znaju ni francuzi,dok se biračka mesta ne zatvore?"
" Sad su javili u vestima da je Makron prvi dan predizborne kapmanje posetio jermenski kulturni klub ili tako neku imigrantsku instituciju. Nema Mari le Pen nikavu šansu na izborima",zaključi supruga svoju političku analizu.
Oni koji čitaju ovu reportažu znaju rezultat izbora.
Ili meni lično najlepša priča o uticaju Jeremenaca u svetu. U SAD-u ,osim što je silikonska dolina u papirima jermenska zemlja, najjači jermenac dugo godina je bio neki Kerkorijan. Čovek koji je napravio današnji Las Vegas, kockarnice i tako to. On je držao na svom platnom spisku kompletan Kongres i Senat. Jedan dan, čitajući novine pročita da američki Senat ima 100 članova, fiksno. Pozove on svog asistenta, i pita ga :
" kako Senat ima samo 100 poslanika tj senatora, kada ja svaki mesec plaćam 120? Ko me laže? Novine ili vi savetnici?"
" A ne, gospodine", odgovara savetnik ponizno," niko vas ne laže, Senat ima 100 poslanika ,ali moramo da plaćamo i one koji će tek doći, ne sme nam se provući neko a da nije naš".
"aaaaa da,da logično, samo nastavite. Izvinite na smetnji" .
Premijer Kipra je u par navrata je bio Jeremenac, u Libanu, su " konstitutivni " narod itd.. Lista je beskonačna. Svaki jeremenac u dijaspori, zaradjuje , za sebe, za svoju porodicu, za državu u kojoj živi, plus za ostatak porodice u Jeremniji, i za troškove odbrane i lobiranja.
Tu dolazimo do Dowkinsa. Oni koji su otišli su deset puta sposobniji od svih ostalih. Evolucija u punom smislu. Svo vreme boravka nisam se mogao oteti utisku koliko je loše. Neverovatno je na šta ljudi pristaju, i koliko je teorija da je siromaštvo u stvari mentalni odnos prema životu a ne mera poslovne uspešnosti. Ne trebaju pare za mnoge stvari, ali ne možeš sebi dozvoliti da nemaš nijedan vetrogenerator u situaciji kada nemaš dovoljno energije. Nijedan kolektor solarni, ništa što bi recimo jedan danski gradonačelnik uradio... Umesto zdravorazumske pameti, izraženi patriotski naboj, velike priče, elita koja uopšte ne živi te živote i puno običnog sveta koje ima platu 50 eura, a zimski račun za gas 200 -mesečno. U stvari gas je bio nekoliko eura ali je neko shvatio da ima monopol, da oni što su ostali ne znaju ili ne mogu napraviti solarnu ,eolsku ili kakvu drugu vrtu energije,te tu spoznaju ugradio u tržišnu poziciju svog proizvoda. I istovremneo sebe preselio na Bahame, da on manje troši na gerejanje. Logično. Turske serije( nije greška, stvarno se gledaju turske serije!!!) ,jeftine cigare i reality show su sastavni deo takvog šlagvorta.
Aksiom br 4: isplata dividende od aerodromskog preduzeća je u obrnuto proporcionalnoj srazmeri sa dužinom emitovanja turskih serija!
Ali nisam zbog toga tamo, imam to i svojoj kući.
Nakon prve noći, bivam odveden u spomen kompleks genocida nad jeremenskim narodom.
Kompleks se nalazi na jednom dominantnom brdu, vidi se iz svih delova grada, i sastoji se od jednog velikog parka, centralnog spomenika i aleje sa tablama na koje su uneti epitafi ili izrazi saučešća i poštovanja svetskih lidera. Ima i naši. Predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik vrlo jasno izražavanje žaljenje nad genocidom koji je izvršen,dok predsednik Srbije Tomislav Nikolić, da prostite, ipak istorijski događaj ocenjuje kao "nevine jermenske žrtve".
U krugu dvojke za pare od aerbejdžanske nafte se može svašta okrečiti, nprimer.
I obraz, ako se nagaravi.
Sam spomenik je od crno-sivog mermera u obliku cveta koji se otvara a glavna poruka se u stvari krije u minijaturnom golubu ,belom golubu, jer Jermenci hoće da pošalju poruku mira bez obzira na ono što im se desilo.
Da bi ste videli tog goluba, mora vam neko to i pokazati.
U to sam i ogladnio, pa na roštilj. Sve u svemu deset roštilja u narednim danima u raznim oblicima i formama, ali se svodi na minimlanu razliku, da su veći komadi mesa, kao naš ražnjić ali 20 puta veće parče mesa. Jedan do dva su više nego dovoljna za normalnog čoveka. Razlika u ukusu postoji, iz razloga što jermenska kuhinja, koja je 95 % ista kao naša, koristi malo drugačije začine ( 1500 km su bliži Iranu ,Indiji i drugim istočnim gastronomnskim kulturama). Naročito mi je pažnju privukla upotreba svežeg povrća , šta drugo primeti u decembru nego to, i jednu vrlo specifičnu stvar. Uz roštilj se služe cele stabljike kima, celera ,peršuna i još nekih persijskih čuda. Jede se otprilike kao peruške našeg mladog luka u proleće. Uzmeš viljuškom parče mesa, a onda u levu ruku 30 cm perušku kima, zagrizeš, i dok još uvek pomno slušaš o istoriji Jermenije, prebacuješ gornje zube preko peruške, sočno je otkidaš ,zvakneš jedared, i punih usta saopštiš:
" aha, nije to ništa. Da vam pričam kako su naši stigli ljotićevce, par vladika i ustaše kod Blajburga..."
Nema raja bez vodene površine. Izlet je u istočni deo Jermenije na jezero Sevan
i dalje prema granici sa Azerbejdžanom. Jezero se nalazi na 1900 m nadmorske visine i posle jezera Titikaka predstavlja drugo najviše jezero na svetu. Ogroman rezervoar vode , hladne vode, da ne kažem ledene, ali ima hotela i ostalih turističkih objekata, jer lokalitet predstavlja najznačajniji turistrički objekat u Jermeniji za potrebe vodenih sportova. Tragedija je da sam na takvom mestu na minus deset, te na kafu odlazimo dalje na istok.
O kakvim planinama i terenu pričamo najbolje govori sledeći utisak. Od Abovijana ( predgradje Jerevana ) uopšte ne deluje da se penješ. tako neki autoput, plus minus ravan, a jezero kao što već rekoh na 1900m nv. Okolne planine tako blizu i niske jedva koja prebacuje 3000m.
A onda kroz jedan tunel i izbijamo opet u neke planine ali ovaj put kao da smo sa Marsa stigli na Jupiter. Skroz druga klima, boja, šuma ,po prvi put vidim drveće u množini, zeleno, toplo, sunce sija, nema snega i leda. Ulazimo u zonu Idževana. Vidi se da je provincija, ali meni nekakao puno prijatnije za život. Estetski gledano ,još uvek smo u Sovjetskom Savezu ne menja se tu ništa, ali je lakše.
Šumskim puteljkom, koji meni deluje kao tajni put za dostavu municije i hrane istuirenim linijama odbrane stižemo na obalu nekog malog jezera. Vi kako hoćete ali ja bliže neprijatelju nit sam bio, niti smem.
Tu na kafi diskutujemo o taktičko političkim relacijama.
Azerbejdžan i Jeremenija su dve nezavisne države na Kavkazu. Azebejdžan je dominantno muslimanska zemlja, tursko pleme, koje govori dijalektom turskog tj svi azerbejdžanci znaju turski, turci malo slabije njih razumeju.
Jermenci su naša pravoslavna braća, jedna od etnički najčistijih zemalja na svetu.
Postojanje tih država je kao što sam već rekao posledica ili nasleđa krvavih dešavanja iz perioda prvog svetskog rata i/ili odluka koje su u komitetu za kavkaska pitanja Staljin i Berija skuvali dvadesetih godina XX veka. Deo Azerbejdžana je ostao presečen Jeremnijom i dodiruje se sa Turskom, enklava Nahkičevan, jermenske enklave i dan danas postoje s one strane granice a ključni sukob se dešava oko Nagorno Karabaha. Sve ovo što smo pobrojali je u principu jermenska zemlja, kao i veći deo istočne Turske itd. Naravno da Turci i Azerbejdžanci to tako ne vide.
Jermenskih protivnika je puno više . 90 miliona Turaka i 9,5 milona azerbejdžanaca. Tokom postojanja Sovjetskog saveza , komunjarski režim je stvari držao pod kakvom takvom kontrolom standardnim svojim metodama, podmićivanjem ,gulazima, metkom u potiljak, kako kome i kako kad.
Jermenska dijaspora oporavljena od izbeglištva i genocida medju prvima počinje da rovari po SSSR-u. Jer mnogima je dobro, ali ne i jermencima. Prvo znaju za bolje, intelktualno su najsposobniji i najjodaniji sebi. A protiv sebe imaju azerbejdžance koji u SSSR-u imaju titulu najglupljih. Takvo nešto kod nas nema pandam koilko god sam o tome razmišljao. Kako je Azerbejdžan manje više jermenski prostor , Jermencima u dijaspori je jasno šta se sprema 80-ih i 90-ih. Osim Nagorno Karabaha, gde žive Jeremenci a teritorija je u sastavu Azerbejdžanske SSSR, nije zanemariv ni značaj kao ni broj Jeremenaca u Bakuu i ostalim bogatijim i primorskijim ( Kaspijsko more) delovima Azerbejdžana.
Prvi udar na bratsvo i jedinstvo radnog naroda Sovjetskog Saveza se dešava upravo tu. Jeremenci dižu neku skupšinsku frku oko Nagorno Karabaha, a azerbejdžanci u svom već prepoznatljivom genocidnom stilu noću u gradu Sumgait učine masakr nedužnog jermenskog civilnog stanovništva, uletajući u stanove i kuće običnih gradjana.
Zakasnelom ali silnom intervencijom, Sovjetska Armija zautavlja prvu nacionalnu pizdariju na svojoj teritoriji, i stvari se malo smiruju.
Nažalost mnogi u tudjoj nesreći uvek vide prostor za dobru zaradu i od tada traje otvereni konflikt izmedju Jeremenije i Azerbejdžana. Turska je naravno na strani Azerbejdžana, a Rusija na strani Jeremenije. Ali vole Rusi a i natovci, prodati oružje i jednima i drugima te je ovo opet predivno mesto setiti se reči mudrgog američkog vladike Zbignjeva Bžežinskog na pitanje koji je rezultat kada u Zalivu poginu po jedan Iračanin i jedan Iranac?
2:0 za SAD!
.
A sad malo kultura.
U Dalidžanu
U to ime i ne čudi što nisam upozant sa više detalja ali najznačaniji glumci i umetnici su bili-pogadjate naravno jeremnci. Moja porodica uvek izdvaja iznad svih Arno Babađana,
a njegovu poziciju bih možda najbolje opisao kao kombinaciju Kornelija Kovača i Ivana Tasovca. Ogroman uticaj na muzičku scenu SSSR je dao baš on, ali i čitav niz drugih umetnika od kojih je nama ipak najpoznatiji jedan koji uopšte nije bio u SSSR, Šarl Anzavur.
Jedna od retkih velikih razlika po mom mišljenju leži u sektoru kulture. U Jermeniji osim turske muzike i turbofolka, većina onih preostalih normalnih je za moje pojmove konzervativna u poimanju muzike. Uglavnom su ljubitelji klasične muzike, šlageri, opera i balet su na redovnim reportoarima. Glupo bi bilo reći da kod njih ne postoji Johny Štiluć, ili ne daj bože Atheist Rap, već čak ni varijante kao Mirzino Jato nisu prisutne u javnom životu i na muzičkoj sceni.
.Prošavši spomenik toj trojici glumaca opet se penjemo na neku planinu i idemo prema Vanadzoru i Spitaku. Kraj je na mene ostavio utisak u dva smisla. Po prvi put sam video -staroverce. Radi se o Rusima pravoslavcima, koji su se pokačili svojevremeno sa caricom Katarinom-oko toga ko kome naredjuje ,ko postavlja vladike i ko kome plaća porez ( kao i sve ostale institucionalne crkvene rasprave uvek je pitanje love i političkog uticaja i nema nikakve veze sa ličnim verovanjem pojedinca- šta god o tome konzervativne budale mislile i pričale ) .Pošto je u tom sukobu carica ispala jača, svi oni koje se nisu povinovali njenoj volji bivaju proterani u Sibir i na Kavkaz. Oni pristaju na to, zadržavaju svoj konzervativan stav i do dan danas ne prihvataju društveno političke promene. Lako se prepoznaju , Žive u zajednicama, muškarci imaju ogromne brade, odnos prema ženama je krajnje konzervativan, ne mešaju se sa ostalima, žive u izolovanim sredinama ne prihvataju moderna tehnološka sredstva. Jednom rečju zatičemo društvenu zajednicu koja manje više živi u 18 veku.
Meni odgovornom liberalu naravno da ne ide u glavu konzervativizam, ali na ovom mestu me ni ne tangira. Ono što je meni bilo interesantno, je čime se bave staroverci tu na obroncima Kavkaza. Rade ono što bi i pametni liberalni evroplajni uradili. U zemlji u kojoj niko ne misli o energiji,pošumljavanju, staroverci gaje plantaže drveća u zavisnosti od visine terena borovinu ili listopadno drveće i drže trgovinu drvenom masom. Genijalno!
Vanadzor i Spitak su nažalost postali svetski poznati po katastrofi tj zemljotresu iz zime 1988. Sedmog decembra prepodne desio se glavni udar od 6.8 stepeni , ali je imao po jednoj drugoj amplitudi ozanku X koja označava totalnu destrukciju. Razaranje je bilo ogromno, izmedju ostalog i zbog nemara , odsustva bilo kavkog standarda u gradnji kuća i objekata , te nepoštovanja bilo kakvih bezbednosnih mera. Kada ljudi žale za komunizmom, treba ih uvek podseti na to šta u stvari sa sobom nosi komunizam. To je recimo bolnica i škola u Spitaku, gde su komunjare napravile objekte bez ikakvog kvaliteta betona , gde su deca u momentu izgunula a nijedan medicinski radnik koji se zatekao u bolnici nije preživeo. Suludo je napomenuti da su komunjare koje su nadgledale izgradnju toga u Moskvu poslale izveštaj da je sve uradjeno u skladu sa zakonskom regulativom.
Zemljotres je izazvao osećaj bratsva medju Jermencima i upregli su svim silama da se obezbedi podrška i pomoć svom narodu. Zajedništvo je pojačavala nezvanična informacija da je zemljotres izazvan od strane nekih zaverenika a podgrejao ga je Gorbačov , nekoliko dana nakon potresa govoreći o dalje prisutnoj demokartskoj tendenciji da se delovi Azerbejdžana sa jermenskim stanovništvom pripoje Jermenskoj SSR:
"Vama očito nije bio dovoljan jedan zemljotres da se smirite? Šta sad hoćete??"
Svetlu tačku u medjunarodnoj pomoći dala je i naša država i to bez ikakvog odlaganja su poslati avioni iz Jugoslavije sa potrepštinama. Jedan od tih aviona je u prilazu za Jerevanski aerodorm zbog nesporazuma izmedju Kl i posade udario u nadvožnajak na autoputu i tom prilikom je poginulo sedam članova posade Jugoslovenskog antonova. Jedan od pilota je bio Lozničanin. Nisam bio na spomeniku, ali to je debelo pocrtano u sledećem odlasku u Jeremeniju.
Danas ta mesta Spitak i Vanadzor deluju kao i ostatak Jermenije, ne vide se ostatci razaranja, ali dok se vozimo mene jeza podilazi kada pomislim na preko 25000 žrtava, koliko su Sovjeti priznali da je bilo. Nažalost komunjare su imale običaj da u katasrofama lažu na dole, kako bi se umanjila eventualna njihova odgovornost. Cifre su bile mnogo veće, a uticaj prirodne katastrofe na ekonomski, društveni i socijalni život male Jermenije je još uvek ogroman.
I najjiskrenije kada mislim o tome, na ogroman zemljotres, komunističku vladavinu i 20+godina konstatnog ratnog stanja, mogu samo konstatatovati da se u Jermeniji još i dobro živi. Ogroman trud i napor. Niko to ne bi izdržao.
U jednom trenutku izbijamo na visoravan prema Jerevanu, i da mi prijatelj nije skrenuo pažnju da planina sa desne strane predstavlja najviši vrh Jermenije ( dok se Ararat ne oslobodi) na planini Aragats od 4090 mnv ne bih to ni registrovao jer mi je delovalo da put po kome mi idemo je ravan, a vrh planine je tu, mogao bi se rukom dodirnuti. Majko mila! 4090 metara žive vage.
Spomenik jermenskom alfabetu
Grad Jerevan , je primer političke centralizacije i urbanizacije. Omanje naselje koje dospelo u fokus nakon teških dogadjaja početkom 20 veka odjednom je postao centar Jermenskog bivtsva. Sovjeti, bogovi centarlizacije, ga ojačavaju, i u jednom trenutku odlučuju da na primeru Jerevana pokažu kako se pravi savršeno infrastrukturni grad. Ne mogu poreći širinu bulevara, infrastrukturu ulkjučujući metro, javni prevoz, aerodrom ,centralne institucije itd. Vidi se želja da grad bude funkcionalan. To je za pohavlu. Pažnju mi privlače mnogi objekti koji su napravljeni od nekih crvenih blokova , recimo da liči na nama poznatu sedru, samo je crveno. Toliko je karakterističan detalj da ako ikada vidite takve crvene blokove budite sigurni da je u pitanju neki jermenski interes.
Ako bih i mogao naći manu, rekao bih da malo fali zelenila, drvoredi i dvorišta, ali ne žive svi u Vankuveru i Banja Luci.
Aposlutno bezbedan grad, ima sve što treba, e sad koliko lokalno stanovništvo uživa i koristi sve prednosti, teško je reći. Ekonomska i politička situacija je katastrofa. Svi koji su ostali su pristali na težak život i elita im to bespogovorno omogućuje. Neverovatna je razlika izmedju snage i sposobnosti Jeremenaca u dijaspori i kući. Duboko korumpirano društvo, za koje ja verujem da ne odgovara ni njihov eliti. Ekstremno teški uslovi rada i minimalni radni uslovi tj gotovo nikakva zaštita radnih ljudi i gardjana. Dugo sam razmišljao kako to da predstavim, i puno toga u životu mi je nakon jermesnkog iskustva postalo jasnije.
U Jeremiji sam smislio da je bolje želeti da kupiš privatan avion nego stajati u redu za ulje i šećer. Bolje je!
Primer broj jedan ,one maršutke sa početka priče: linije su vlasništvo nekoga. Ukoliko hoćeš da voziš maršutku moraš da platiš recimo koncesiju na liniju, koja se računa po danu i za svaki dan u mesecu. Takodje ti si taj koji treba da kupi kombi, opet od nekog drugog vlasnika koncesije, i sve troškove održavanja i goriva idu na tebe. Ukoliko nemaš novca za tu koncesionu investiciju , treći koncesionar ti po specijalno dizajniranoj kamati pozajmljuje novac ( koji ti u stvari ne vidiš ) i počinješ da radiš. Od tebe se očekuje da voziš svaki dan od 0600 do ponoći, jer je tarifa za koncesiju izračunata na osnovu maksimalnog broja polazaka u tom vremenskom okviru. . Ako neki od dana u mesecu ne voziš iz bilo kog razloga, i dalje si dužan koncesiju za taj dan. Vlasnici koncesija nemaju ograničenje koliko će izdati koncesionih dozvola,što je i logično jer više koncesija znači i veći prihod, pa se zna videti 6 istih maršutki na istoj liniji jedna za drugom. Da skratim, u proseku vozač maršutke ulaže svoj novac, i svoj rizik i vozi od 12 do 16 časova dnevno za prosečnu zaradu od 6 eura.
Cene u prodavnici su kao u Nemačkoj, ili veće.
Primer dva, svaki dan sam kupovao u jednom većem supermarketu i posle nekoliko dana primetim iste kasirke na istim kasama kad god naidjem . Prodavnica radi H 24. Posle jedno deset dana pitam:
"Gospodjice jel sam ja vidjao Vas svaki dan ovde?"
"Jeste!"
Posle su mi objansili da u trgovinama ,osim što je plata ekstemno mala, ne postoji pojam slobodnog dana. Radiš svaki dan, ako nećeš ima ko 'oće i za manje para da radi.
Treća priča. Radnik ima pravo na plaćeni godišnji odmor od 15 (kalendarskih) dana godišnje. Da bi to bilo, radniku se odbija po 10 % od plate svaki mesec za godisnji odmor. Tako radnik uplaćuje po deset eura svaki mesec od plate ( pretpostavimo da je plata bezobrazno visokih 100 eura) Što nas dovodi do 110 eura u tom fondu za odmor. Onda u dvanaestom mesecu radnik radi 15 dana, a onih 15 dana je na odmoru. Na kraju tog 12 meseca radnik iz fonda za godisnji odmor prima 90 eura ( jer mu je skinuto opet 10 % za godisnji odmor ) i to je to za taj mesec.
Lično se ne mogu odlučiti koja je priča lepša,ali je treća najkreativnija.
Sve ovo naravno da pada u vodu, jer iskreno verujem da ljubav, poštovanje i topao ljudski odnos na koji sam nailazio sve vreme boravka nadzilaze sve mane i probleme do te mere da ja iz Jeremenije nosim samo najlepše utiske. I večno će tako i biti.
Interesantno je da svi znaju za nas, a da sam kod nas naletao čak i na fakultetski obrazovane koji su pred jeremencima govorili " Jeremenija,Azerbejdžan...? Sve je to meni isto! " Tužno i žalosno. Zato i jesmo tu gde jesmo, jer nemamo izgradjen osećaj za medjunarodne odnose i našu poziciju unutar tih odnosa. Pred kim pasti na kolena, s kim popiti kafu, a koga držati na radaru. Pitanje svih političkih pitanja.
Vratimo li se mojim putničkim aksiomima " da sve kvalitetne zemlje moraju imati viljamovku" u Jeremeniji kao i kod nas postoji velika kultura pravljenja domaće rakije od raznoraznog voća. Kao i kod nas ima svačega. A za rubriku " Stanislave obrati pažnju" jedno veče na roštilju sam popio mnogo ( čitaj plastičnu flašu) dudove rakije. Večno ću pamtiti lepotu tog bukea. I miris i ukus!
Oni koji nemaju prijatelje po Jeremniji oni uglavnom piju Jeremenski konjak u takvim situacijama, ali domaću dudovu rakiju samo u specijalnim prilikama i za najuži krug. Hvala!
Naravno da nema ništa loše ni u Jermenskom konjaku , o kome sam pisao u priči Bussiness club
i koji je verovatno bio osnov iz koje je nastala cela priča o Jeremeniji. Postoji nebrojeno vrsta jeremenskog konjaka, ali se dva brenda izdvajaju u ponudi. Ararat i Noye.
Obe fabrike se nalaze u Jerevanu, jedna prekoputa druge, bolji poznavaoci tematike tvrde i da nema neke razlike u kvalitetu i ukusu,ali je Ararat kao brend vredniji. Po celom gradu i na aerodromu imaju specijalizovane prodavnice gde se mogu kupiti u raznim pakovanjima konjaci, a na aerodormu je uvek velika gužva u tom odlaznom fri shopu jer svi Jeremenci na put nose koju bocu. Iz dva razloga. Neko iz nostalgije a neko kao legalno koruptivno sredstvo koja ume mnoga vrata da otvori.. Što se toga tiče ispunjavam oba uslova za Jermensko državljanstvo.
Dodao bih još i izutenu selekciju vina, jer da nema grožđa i vina ne bi bilo ni konjaka, ali ono na što bih skrenuo pažnju potencijalnom putniku je vino od nara. Nar je uz Ararat simbol Jeremenije.
Posvećene su mu mnoge pesme, duboko ukorenjen u kulturi i kuhinji jeremenskog naroda. Ja ga za razliku od sinovca obožavam, što je još jedan signal na sudbinskoj skali odnosa mene i Jeremenije. Najiteresantnije što sam čuo je da svaki nar ima 365 semenki,koliko je dana u godini. Ko ne vereuje neka iseče nar i prebroji semenke.
Izuteno voće, još lepši sokovi i vino.
Umetnost pravljenja aranžmana od suvog voća je moju ljubav zakucala.
Odvojimo li se za trenutak od stola i flaše , put me neminovno vodi voženju bicikla. Pronalazim na moje divno iznenadjenje nekoliko radnji u blizini stana koje prodaju i iznajmljuju bicikle . Svi veliki brednovi su prisutni i izmedju Giant-a i Bianchia biram potonji zbog dizajna. Znam da je Giant kvalitetniji ali toliko mi se svideo talijanski dizajn Bianchija da sam se zaljubio u njega. Menjač i kočnice su ionako japanski i nemački kao i kod Giant-a ali talijanski dizajn je vrh.
Sačekavši pogodan dan početkom decembra u Jerevanu, čitaj prvi i jedini dan u kome je temperatura bila nula stepeni, a ne minus, sedam na Bjankia i krećem negde. Ni sam ne znam gde bih išao.
Pogledam na mapu,konstatujem da je predaleko da idem do doline uz tursku granicu i podnožje Ararata, a i nema se posebno šta videti, te se odlučujem za Erebuni. Na tom lokalitetu je nastao u neka pradavna vremena Jerevan. Ima i muzej ali je sve to na kraju nekoliko kilometara dugog uspona. Bila gužva u muzeju pa produžio dalje uz brdo. Kada mi je antena Radio Jerevana bila ispod nogu stao sam na nekom proplanku da osmotrim. 1700/1800 mnv do kojih sam se popeo snagom svojih mišića. Zadovoljština,, žeđ i vetar od 300 na sat su se izmešali na tom proplanku. Ostao dva minuta ,tek toliko da pošaljem viberom poruke. Žena nije ni odgovorila, prijatelja infarkt strefio kad je shvatio iz kog ugla je slikan Erebuni, a moj majstor za bicikle iz Republike Srpske ponosan na svog učenika.
Smrznut i oznojen se spustio do grada. predivnih 20 km voženja bez okretanja pedala.
verujem da je pri lepšim meteorloškim uslovima čak i prijatno za voženje.
Politika ili gastronimja? pitanje je sad.
Vode nas prijatelji na izlet do nekih manastira Jermenske Pravoslavne crkve ( IV/V vek ne) i u strašne kanjone. Ima i orginalnih grčkih amfiteatara,
ali i turista, korejanci,kinezi, indijci....zante već šta mislim o grupnim turistima.
Ogladneli. Idemo u restoran nacionalne kuhinje. Jermenski restorani uglavnom imaju jednu vrlo specifičnu varijantu. Prostorije u kojima se jede su zasebne kocke, tj arhitejktonske celine. Recimo jedna prostorija, u kojoj je na sredini veliki astal, može 10 -15 ljudi sesti . Sve se zatvara te je atmosfera potpuno diskretna.Služi jedan konobar, niko ne smeta, meni je to tako delovalo savršeno za poslovne i intimne ručkove da nema dalje. Standardno se kompletno posluženje stavlja na sto, što bi moja majka rekla " kao bosanci sve na astal" salate i sveže peruške i opet po roštilju. Ono što bih osim diskretne atmosfere istakao to je pravljenje lavaša. Lavaš je moj omiljeni jermenski prehrambeni proizvod. To je u principu listić kako ga mi zovemo, ali malo tanji i pečen u užarenoj peći a ne na ulju ili masti. Ovde u tom restoranu dve žene u tradicionalnim nošnjama sede oko peći koja ukopana u zemlju, prave lavaše i stavljaju ih u tu peć. Peče se vrlo kratko jer je testo tanko a zidovi peći crvena boja koja prelazi u belu, čitaj velika temperatura, i sve pred očima gostiju da ne kažem turista.
U danu kada sam jezdio na Bjankiju probao Sirijski specijalitet na istu temu koji se zove lavađo, i predstavlja isti takav listić pečen u krušnoj peći ali ima vrlo mali sloj mesa i začina te može predstavljati i brzi obrok. Nekoliko takvih lavađa.
Od tada imam želju da posetim Siriju. Čim se Rusi i Ameri dogovore šta je čije i po koje pare.
Kada sam već kod amera i Jermenije, najveći komad zemlje van SAD a da je vlasništvo SAD je plac na kome se nalazi diplomatsko konzularno predstavništvo SAD u Jerevanu. Sama zgrada amabasade je druga po veličini u svetu iza Ambasade SAD u Bagdadu, ali je plac najveći na svetu. Jel treba još neki interesantan podatak?
Negde na sredini boravka, po prvi put nabasavam na Kaskade.
U centru grada arhitektonsko čudo. Iskorišćena je padina jednog brda i na njoj su uradjene ogromno stepenice. Recimo dimenzija 150x200 metara. fontane, osvetljenje, i razni kulturni centri na pojedinim nivoima. omiljeno mesto mnogima u Jerevanu, za šetnju, prvu ljubav, pogled na grad, istoriju kulturu itd.
Pred vrh sa desne strane, " Maison du Charles" tj kuća Šarla Anzavura. Nedavno sam čitajući tekst o izborima u karijeri pročitao sledeću rečenicu "...o vrednosti svojih karijerninh odluka sud će doneti pogled iz dnevne sobe sa pripadajućom čašom pića. Taj pogled i vrsta pića će ti reći koliko si dobre odluke donosio u svojoj karijeri." Maison du Charles je najprecizniji moguć dokaz takvog stava. On je poreklom Jermenac iz Libana, koji se rodio u Francuskoj, postao uspešan i poznat, a narod je zadužio svojim izuzetnim političkim anagažmanom, naročito u periodu zemljotresa i prvih godina Jeremenske nezavisnosti.
Na vrhu koji još nije dovršen, kaskade bi trebalo da budu povezane sa parkom koji je na kraju tog brda. Park je posvećen borbi jeremnskog naroda za slobodu sa akcentom na Drugi svetski rat i učešćem jeremenskom naroda na ispravnoj strani istorije. Jermenci vole istaknuti ,da nemci nisu stigli do Jermenije. Ostavimo struci da dokaže da li su u pitanju bile geostrateške pozicije ili herojska odbrana. Interesantan je jedan detalj iz tog perioda, pošto rata nije bilo na Jermenskoj teritoriji, jermenci su smatrali da osim ljudi za borbu trebaju još da daju. Te je bila kampanja da sve jermenske žene daju sav svoj nakit da bi se finasijski pomogla odbrana Domovine. Deo loše finansijske pozicije cele nacije verovatno leži i u tom detalju da su ostali bez bilo kakve unutrašnje ekonomske rezerve.
Na stranu što meni pada na pamet, da je neko davao decu u rat, neko zlato, šta je ko imao i mogao, a neko je uzimao to zlato i davao oružje.
Ako smo svi patriote zašto se onda oružje naplaćuje?
To vam je kao u bivšoj jugi. Nisu imali pare za autoputeve,vodovode u turističkim mestima na moru, ali su plaćali kalašnjikove po 2000 maraka.
Uvek je lepo uzeti pare od političkih debila!
U samom parku, ima i jezero,a ja sam posle cezar salate na takvom mestu, ostao željan da vidim to mesto i 15-og maja kada sve procveta, i zamiriše.
Nisam video previše košnica, mada je moguće da su sklonjenja jer su zime u Jeremeniji preteške. Minus dvadeset ,trideset, danima. Da ne kažem mesec dana stabilnog antoiciklona. Ali u kontra predznaku od Palma de Majorke.
Upriličena mi je poseta centru kontrole letenja, na aerodromu Zvartnotst. Toranj na koji se penjemo je treći u poslednjih 40-tak godina koji je u upotrebi. Prva veća modernizacija je bila za Olimpijadu u Moskvi ,kada je aerodrom u Jerevanu, bio jedna od medjunarodnih alternativa Moskvoskim aerodromima, druga konstrukcija je početak nezavisnosti, a današnji moderni objekat je uspomena na evropske razvojne fondove. Vrlo korektan i uredan objekat, gde ništa nije preterano, a opet ima sve.
Kao što sam i rekao u uvodnim rečenicama, vazdušni saobraćaj je zadiviljujuće savršeno organizovan.
Okruženi neprijateljem ,bez pristupa otvorenom moru ,užasno loši putevi prema spoljnim partnerima, udaljenost i ogromna dijaspora ,čine od aerodroma najbitniju tačku za funkcionisanje države. Kontrola letenja, prednjači u tim standardima, a najbolje se vidi u izboru opreme i načinu na koji ista funkcioniše. Smogli su snage i najvećima da kažu, "....da za te pare mogu da kupe i ispravnu robu". Nešto što je ideal koji mi nikad nećemo stići. I sve izgleda tako prosto i jednostavno. Tako je i u životu, najbolja rešenja su ujedno i najjednostavnija. Osim premalog prostora, o čemu svedoči samo dva jednosmerna vazdušna puta u pravcu sever-jug,visokog terena, loših meteo uslova, težinu rada određuje i ruska avio baza u neposrednoj blizini medjunarodnog aerodroma. Suludo je napominjati da Rusi ne koriste medjunarodna pravila. Naročito ne ruski piloti migova. Oni su jaki, brzi na okidaču, a ni Turke ne vole preterano. Prilazni kontrolor letenja u Jerevanu., nije licencirani profesionalac kao širom sveta. To je umetnik. I imaju moj duboki naklon.
Na aerodromu, ljubazna policijska službenica konstatuje da je ona i prošli put udarila pečat, te da sigurno postoji razlog tolikog broja jeremskih pečata u pasošu?
.....
Dok Aeroflotov Airbus uvlači točkove pogled mi ostaje zakucan na Ararat..
Razlike postoje ali se svode na sličnosti.
Ali kao što rekoh u prologu, nemojte se ložiti, nije priča o nama.
